уторак, 27. октобар 2015.

Пред пролеће



Пред пролеће

У мени, опет, васкрсава оно
Што не знам шта је, ал’ знам шта ће бити.
А биће санак, растргане нити
Живота мртвог, и загробно звоно

У спомен мртвим, којима је доно
Брат, млађи, венце да им гробље кити,
И име које с њиним ће се слити,
Те да би човек потпуније клоно …

Ја нећу клонут’, јер не имам рашта;
Јер сав је живот само празна машта,
А празна машта хоће силне жртве:

Ја ћу и даље осећати оно
Што не знам шта је; моје гробно звоно
Пролећа сваког спомињаће мртве …

Велимир Рајић, Београд


Босанска Вила бр. 11  1909.








субота, 3. октобар 2015.

На карневалу



На карневалу

Једној дубровачкој дами под маском


И ја сам дош'о да у хуци бала,
У ведрој шали, разговору медном,
Потражим лека свом животу ледном -
И ти си пришла, и руку ми дала.

Ја не знам ко си... Велика ти хвала
На пажњи што си указала једном
Малаксаломе; што си речју чедном
Васкрсла гробље 
прошлих идеала.

Крај тебе ја сам оживео мало,
И срце, мртво, куцати је стало
К'о и пре што је куцало и било.

Сва прошлост моја, у свечаном руху,
Све жеље, наде, куле у ваздуху,
То све се мени, покрај тебе, снило...





Жеља



Жеља

Хајда ми јемило драго моје
само једном да отворим теби
широм срце ојађено своје,
ништа друго пожелео не би ! 

Ништа не бих ја желео друге,
до да главу спустим ти на крило,
и да плачем дуговрло дуго
чини ми селакше би ми било.






Мој сан



Мој сан

Ја снивамбуданмалотихо место
ту мала кућамала -али моја,
у трависнискастаринскога кроја
руменог сунца зрак последњи несто
живота древног дах последњи престо
на травипосле умора и зноја,
ја седимсрећанпокрај мене моја
малена драгаа међ нама место
где наше дете скакуће и цупка,
час тату свога за бркове чупка
час сечну травубере мами цвеће
Ал тадглас једанкао прасак грома
у свести јекне: "то је слика дома
што никадникадникад бити неће".





Ново лето



Ново лето 

Ту скороја сам многе људе срет`о
Где један другом довикујугредом
И с пуним срцем: "Срећно ново лето!" 
Сви моји дани једнаки суредом

Ниједан дан ми ништа није дао
Те да га бројим изван оних други'
И да миданасчега буде жао
Јер сви су били досадни и дуги

Јер сваког дана ја сам на ноћ чек'о
А сваке ноћи изглед`о сам зору
Јер дан мисвакисунцем душу пек'о
А ноћ мисвакадоносила мору...

И свет се чудии погледа криво 
Човека који ни за што не мари
Та мени срце предсказује живо
Јест лето новоалсу дани стари...










Зашто?



Зашто

И ноћасопетседео сампио,
Са људма који тугу своју блаже,
У вину покој и заборав траже, -
И опет нисам задовољан био

На душу моју тешки јад се свио;
Ни вино мени ништа не помаже:
Са сваком чашом сињи јад се слаже,
К'о да се чемер с рујним вином слио!- 

Што вечно тугаи јади бол расте?-
Што песма мојатужна писка ласте
Без гнездавечно да Бога призива

Што вечно да сам бекрија а трезан?
Што вечно да сам слободан а везан?
Што да сам мртав сред живота жива?