Отаџбина

Отаџбина

Крв рођена ме свег сажиже врела;
У сузама се покајничким купам;
Са светим страхом, погружена чела,
Пред жртвених Ти грешном ногом ступам.

Јест, ја сам силно грешан према Теби,
Ја нисам иш'о путем Твојим светим;
Ја сам се само старао о себи,
А никад Тебе Мајке да се сетим!

Досад сам био себичан и ружан:
За своје боле ја сам само знао,
Без осећања да сам Теби дужан,
И да Ти ништа, ништа нисам дао!

Ал' данас љуту ја осећам грижу
До саме сржи сваке своје кости,
И плачем: сузе једна другу стижу;
И грцам: „Мајко, молим те, опрости!

„Крв моја српска жеже ме и пали!
У грлу глас ми трепери и грца!
К'о врело гвожђе душа ми се кали
У огњу крви, и сузи што врца!

„И ево Ти се тешком клетвом кунем;
Звезданим плавим небом нада собом,
И земљом, где ћу мртав сам да трунем,
Животом својим земаљским, и гробом,

„Животом вечним - и распетим Богом
Да нећу више грешит' се о Тебе:
По твом ћу путу ићи чврстом ногом,
Заборавити на самога себе!“