Отаџбина

Отаџбина

Крв рођена ме свег сажиже врела;
У сузама се покајничким купам;
Са светим страхом, погружена чела,
Пред жртвених Ти грешном ногом ступам.

Јест, ја сам силно грешан према Теби,
Ја нисам иш'о путем Твојим светим;
Ја сам се само старао о себи,
А никад Тебе Мајке да се сетим!

Досад сам био себичан и ружан:
За своје боле ја сам само знао,
Без осећања да сам Теби дужан,
И да Ти ништа, ништа нисам дао!

Ал' данас љуту ја осећам грижу
До саме сржи сваке своје кости,
И плачем: сузе једна другу стижу;
И грцам: „Мајко, молим те, опрости!

„Крв моја српска жеже ме и пали!
У грлу глас ми трепери и грца!
К'о врело гвожђе душа ми се кали
У огњу крви, и сузи што врца!

„И ево Ти се тешком клетвом кунем;
Звезданим плавим небом нада собом,
И земљом, где ћу мртав сам да трунем,
Животом својим земаљским, и гробом,

„Животом вечним - и распетим Богом
Да нећу више грешит' се о Тебе:
По твом ћу путу ићи чврстом ногом,
Заборавити на самога себе!“

Српска песма

Српска песма

О, хвала, Боже, што ми даде

Још на рођењу свети плам

Те срце српски куцат стаде

Што српски дишем, осећам!...

Ја волим српски ваздух, што је

На мом рођењу, први пут,

Задахно ме, те прси моје

Уздрхтале се, као прут!

И српско небо, с ког је сунце

Бацило на ме први зрак,

Обасјало ме свог потпунце,

Збрисало с мога ока мрак! –

И вас ја волим, браћо моја!

Последњи за вас даћу дах,

Кад јекне труба, посред боја,

Замирише пушчани прах!

Кад пођем тамо у тамнину

Где бол и суза прате век –

У стару српску дедовину,

Где ланца тупи звечи звек!

Тамо, куд робље зове браћу

У страшан, крвав, свети бој; -

На жртву вама себе даћу,

О, браћо моја, роде мој!

О, хвала Боже, што ми даде

Још на рођењу свети плам,

Те срце српски куцат’ стаде –

Што српски дишем, осећам! ….

Велимир Ј. Рајић

Босанска Вила  бр. 1   1912