Чека Дрина!

Чека Дрина!

Закликтала Бела Вила

Са босанских са планина:

„Бели Орле, шири крила!

Чека на те вода Дрина!

Чека Дрина!...

Чека… Броји дане мучне

Вековима ноћи тавне.

О брегове бије тучне; -

Пева дане своје славне, -

Пева Дрина!...

Сва речца песме ове,

Свака њена капља росна,

Бели Орле, тебе зове,

Преклиње те: Плаче Босна!

Плаче Дрина!...

Сад је њена туга јача.

Сад је ране љуће море,

Јер чула је звекет мача,

Осетила зрачак зоре…

Чека Дрина!...

Косово си осветио!...

Са Шаре се сада вини,

Не би л’  једном долетио

Племенитој води Дрини! –

Чека Дрина!...

Ил’  си с ума смео можда,

Онај поздрав Дрини води,

Онај завет Српског Вожда:

Да ће Дрину да преброди. –

Чека Дрина!...

Да ће Босну да полази?!

Те његове речи свете

Не сме Србин да погази; -

Чека Босна српске чете!

Чека Дрина!...

Нек се српског срца косну

Тужне Босне јади тешки:

Бели Орле, хајд’  у Босну,

Заподени бој витешки!

Зове Дрина!...

Нек потече крв у Босни

Из душманског срца љута!

Нек твој стег победоносни

Српској слави крчи пута!

Моли Дрина!...

Нек се Дрина закрвави!

Нек се лече љуте ране!

Нек се у крв јад удави!

И нек српска зора сване!

Кличе Дрина!...

Српска Зора и Слобода,

Као што је некад била! –

Чека на те Дрина вода,

Бели Орле, шири крила!

Чека Дрина!...”

27-IV-1913.     Велимир Ј. Рајић

“Ратни Записи” бр. 5

Љубавно писмо

Љубавно писмо

Ти, можда, данас, у овом тренутку, 
Са сузом бола, опет мислиш на ме, 
Скривена негде, у каквоме кутку. 

И твоје мисли, сплет жеља и таме, 
Све теже могу да објасне "сцену" – 
И с тугом чекаш сад свршетак "драме"... 

Јест, ја сам збиља увредио жену 
У теби што је, жену која воли, 
Ту жену свету и благословену; 

Ал' твоја љубав мене љуто боли. 
Ја нисам за то. Ничег нема за ме; 
Мој живот – стене и кршеви голи; 

Твој – препун снаге и младости саме... 
Ти волиш живот, зато волиш мене; 
Ја дишем дахом очаја и чаме... 

И ако желиш да ти живе зене 
Не стамне брзо – ти се мене мани; 
Јер, дете моје, младост брзо вене... 

Мој живот – то су усеви у страни: 
Њих пали жега, бију град и кише; 
А земља посна, оскудна у храни, 

Те никад, никад не донесе више 
Човеку него што му гладном треба. 
А он, сиромах, и крв своју сише 

Те да прогута комад црна хлеба... 
Та мука љута, вечита, до гроба –
То, то је Живот и Дарови Неба.

Отаџбина

Отаџбина

Крв рођена ме свег сажиже врела;
У сузама се покајничким купам;
Са светим страхом, погружена чела,
Пред жртвених Ти грешном ногом ступам.

Јест, ја сам силно грешан према Теби,
Ја нисам иш'о путем Твојим светим;
Ја сам се само старао о себи,
А никад Тебе Мајке да се сетим!

Досад сам био себичан и ружан:
За своје боле ја сам само знао,
Без осећања да сам Теби дужан,
И да Ти ништа, ништа нисам дао!

Ал' данас љуту ја осећам грижу
До саме сржи сваке своје кости,
И плачем: сузе једна другу стижу;
И грцам: „Мајко, молим те, опрости!

„Крв моја српска жеже ме и пали!
У грлу глас ми трепери и грца!
К'о врело гвожђе душа ми се кали
У огњу крви, и сузи што врца!

„И ево Ти се тешком клетвом кунем;
Звезданим плавим небом нада собом,
И земљом, где ћу мртав сам да трунем,
Животом својим земаљским, и гробом,

„Животом вечним - и распетим Богом
Да нећу више грешит' се о Тебе:
По твом ћу путу ићи чврстом ногом,
Заборавити на самога себе!“

Моја песма

Моја песма

О, кад сколе јади, безмерно и бескрајно,

Мој живот пуст, без вере,

У души осетим тада, нешто скривено, тајно,

И струне затрепере.

Затрепте лаке струне; гласи им звоне сетно;

Плачу судбину моју:

Животу негда живом, у доба лепо, цветно,

Самртну песму поју.

Тихо, безгласно, немо оплакују ми струне

Скрхане лепе снове;

Са очајне ми душе крупне се сузе круне, -

И то се песмом зове …

Велимир Рајић

Заробљеној браћи

Заробљеној браћи

Стари снови наши нису били варка:

На Српскоме Југу нема више роба!-

Пренула је снага Милоша и Марка,

Васкрсао Србин из Косовског Гроба!

Бог је диго старе витезове наше,

Што за род умреше у оружја звеци;

Њихна трошна тела на  Косову паше,

Ал’ дух њихов оста у њиховој деци!

Плинула је широм крв и љубав жарка,

Извидаше ране од Видова дана:

Наш је данас Прилип Краљевића Марка,

И малена Бањска Страхинића Бана!

Слободна је раја, она душа  чиста,

Над којом се, давно, заплакала Вила:

Цар-Душана круна у Скопљу се блиста,

Над њом Бели Оро раширио крила!

Размрскане главе лежи гуја шарка,

Крв, кап по кап, тужном робу што је пила:

Пренула је снага Милоша и Марка, -

По горама нашим опет пева Вила!...

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Велимир Ј. Рајић, Београд

Пред пролеће

Пред пролеће

У мени, опет, васкрсава оно

Што не знам шта је, ал’ знам шта ће бити.

А биће санак, растргане нити

Живота мртвог, и загробно звоно

У спомен мртвим, којима је доно

Брат, млађи, венце да им гробље кити,

И име које с њиним ће се слити,

Те да би човек потпуније клоно …

Ја нећу клонут’, јер не имам рашта;

Јер сав је живот само празна машта,

А празна машта хоће силне жртве:

Ја ћу и даље осећати оно

Што не знам шта је; моје гробно звоно

Пролећа сваког спомињаће мртве …

Велимир Рајић, Београд

Босанска Вила бр. 11  1909.