Мој сан
Ја снивам, будан, мало, тихо место
ту мала кућа, мала -али моја,
у трави, сниска, старинскога кроја
руменог сунца зрак последњи несто
живота древног дах последњи престо
на трави, после умора и зноја,
ја седим, срећан; покрај мене моја
малена драга, а међ нама место
где наше дете скакуће и цупка,
час тату свога за бркове чупка
час сечну траву; бере мами цвеће
Ал тад, глас један, као прасак грома
у свести јекне: "то је слика дома
што никад, никад, никад бити неће".
Нема коментара:
Постави коментар