Без натписа
Не марим људе који деле време
И који стално исти посо раде
У исто доба; људе који граде
Најмањој ствари облигатне схеме;
И оне који силом траже теме,
И живо дрво у го камен саде;
Ни оне који вребају параде
Да проговоре и опет занеме.
Ја радим онда кад, сред мртвог мука,
Затрепте нерви, и кад сама рука
За перо хвата, дању или ноћу;
Кад нешто силно у мозак прижеже,
Обичне мисли кад у неврат беже, -
Кад јасно
не знам ни ја сам шта хоћу …
Велимир Рајић, Београд
Босанска Вила бр. 17 1908
Нема коментара:
Постави коментар