петак, 2. октобар 2015.

Без натписа




Без натписа

Не марим људе који деле време
И који стално исти посо раде
У исто доба; људе који граде
Најмањој ствари облигатне схеме;

И оне који силом траже теме,
И живо дрво у го камен саде;
Ни оне који вребају параде
Да проговоре и опет занеме.

Ја радим онда кад, сред мртвог мука,
Затрепте нерви, и кад сама рука
За перо хвата, дању или ноћу;

Кад нешто силно у мозак прижеже,
Обичне мисли кад у неврат беже, -
Кад  јасно не знам ни ја сам шта хоћу …

Велимир Рајић, Београд


Босанска Вила бр. 17  1908





Нема коментара:

Постави коментар