Тугованке II

Тугованке II

Журно се погоне дани, носећи спомен о људма,

А остављајући само таштину, неправду, злобу...

Живот се лагано згара у јадним, несрећним грудма

Ко жижак на пустом гробу.

И жижак трепери, дршће. Около свуда је тама:  

У место млађаних снова што живот на живот маме,

Виjући у небо куле сјајнога, дивнога храма —

Дижу се рујине саме.

Пламичак све више дршће и груди све мање греје...

Све гушћа осваја тама, еве брже пролећу часи.

И оркан помамно вије и врели пепео веје:

Живот се тихано гаси.

Вел. Ј. Рајић

“Нова Искра” 1901.