уторак, 27. октобар 2015.

Пред пролеће



Пред пролеће

У мени, опет, васкрсава оно
Што не знам шта је, ал’ знам шта ће бити.
А биће санак, растргане нити
Живота мртвог, и загробно звоно

У спомен мртвим, којима је доно
Брат, млађи, венце да им гробље кити,
И име које с њиним ће се слити,
Те да би човек потпуније клоно …

Ја нећу клонут’, јер не имам рашта;
Јер сав је живот само празна машта,
А празна машта хоће силне жртве:

Ја ћу и даље осећати оно
Што не знам шта је; моје гробно звоно
Пролећа сваког спомињаће мртве …

Велимир Рајић, Београд


Босанска Вила бр. 11  1909.








Нема коментара:

Постави коментар