Тугованке I
Од како сам за се сазно, душа
моја вечно пати,
На рођењу још мојему спуташе
ме тужни ланци;
Ја радости нисам сазно, нит’
ћу икад за њу знати,
Радост, миље, љубав, срећа
- то су за ме пусти санци.
Док сам био мали јоште, док
не знађах за реч боли,
Често пута рекла би ми моја
мила, јадна мати:
“Хајде, чедо, склопи руке,
па се лепо Богу моли,
Да је добар и милостив, он ће,
можда, воље дати.”
Поведе ме, и ја клекнем
пред Распећем Бога Христа,
Усне ми се тихо мичу,
молитва се са њих снује.
У кандилу жижак дршће. Њој
у оку суза блиста...
Ја се заман Богу молим, кад
Бог неће да ме чује.
Јер познадох јаде своје, што
посташе много већи.
Саме очи сузе роне,
пољупцем их мајка брише,
Док је свако, сав свет
пливо у радости и у срећи,
Ја сам дуго, горко плако, -
молио се нисам више.
Нисам људе још познаво. Тражио
сам срцу лека
Међу људма непознатим. Ал’
на томе мучном путу,
Где обмана и лаж влада и
весеља хучи река
Свак је гледо што силније
да позледе рану љуту.
Тад се вратих мајци својој,
том једином, верном другу,
Заплака се, сиротица, на
своје ме стиште груди;
Ја немадох суза више, да
ублаже бол и тугу.
Но се оте уздах тешки:”Нема
Бога! Нема људи!”
Велимир Ј. Рајић
