субота, 03. октобар 2015.

Завет



Завет

Када умрем - смрт ће скоро доћи
Још трен који па ће закуцати 
И на мога живота тамницу
Те расточит железне окове 
Што ми душу од постанка стежу
И спасти је ропства вечитога, - 

Немојте ми руке прекрштати
Јер ми живом беху савезане.
Немојте ме у цркву носити,
Јер кад год сам у Бога молио
Да ме спасе невоље очајне,
Он се свагда молби оглушио.
Већ ме право гробљу понесите,
Копајте ми раку предубоку,
Да ме мртва не огреје сунце,
Јер мој живот студена је зима, -
Нек ми буде од земљице топло


Чело главе крст ми не стављајте,
Јер сам био распет за живота,
Већ навал'те гомилу камења,
Нек се диже до неба високо.
Па кад дође час Страшнога Суда,
И кад мртви почну устајати,
Нека тада све гробље оживи;
камен нек ми притисне гробницу -
Само да се ја дићи не могу.


Не сејте ми изнад гроба цвеће,
Румен-ружумирисни босиљак,
Већ по гробу пелен засадите,
Горки пелен и оштру остругу:
Кад је цео живот пелен био,
Нашто ће ми после смрти ружа


Не сејте ми изнад гроба цвеће,
Румен-ружумирисни босиљак;
Јер кад гране прво премалеће,
Из руже ће поникнут оструга,
Из босиљка пелен процватити:
Пелен ће вам горке сузе мамит,
А оструга срце раздирати,
Што ми нисте завет испунили!







Нема коментара:

Постави коментар