субота, 03. октобар 2015.

Спаљена песма



Спаљена песма
(из збирке Тугованке)

Ноћ је тиха, блага, свој спустила вео.
Звезде трепте. Месец кроз гране се краде.
Све је тихо, мирно, свет почива цео, -
Само једна душа за покој не знаде:
Сетила се дана, кад је срећна била,
Кад јој беше лако ко да има крила.

Од тада за срећу она није знала,
Ни искрица среће не сену јој више.
На њу је копрена вечне ноћи пала,
Ал’  јој оста спомен, ни ноћ га не брише:
Оста спомен да јој истакне још јаче
Што је изгубила, те да горче плаче.

Из онога доба, пуна среће, миља,
Доба младалачких снова, идеала,
У којем је живот им’о   неког циља, -
Остао је спомен: једна песма мала.
И тај спомен мали, плод тренутне среће,
Јаче ране зледи, боле чини веће.

И тај спомен рука изнад огња диже…
Уздрхтала рука, у њој с’ листак вије
И тихо се спуста све пламену ближе,
А у груд’ма срце тужно бије … бије …
И већ листак плану, а дим се сколута:
Пламен жртву своју прождире и гута.

Прости, песмо мила! Судбину не криви:
Блатни, трошни људи у прашини леже.
А тебе је пламен испевао живи –
Па нека те живи пламен и сажеже.

Београд, маја 1900   Велимир Ј. Рајић

Босанска Вила бр. 21   1900










Нема коментара:

Постави коментар