Велимир Рајић: октобар 2015

уторак, 27. октобар 2015.

Пред пролеће

Пред пролеће

У мени, опет, васкрсава оно

Што не знам шта је, ал’ знам шта ће бити.

А биће санак, растргане нити

Живота мртвог, и загробно звоно

У спомен мртвим, којима је доно

Брат, млађи, венце да им гробље кити,

И име које с њиним ће се слити,

Те да би човек потпуније клоно …

Ја нећу клонут’, јер не имам рашта;

Јер сав је живот само празна машта,

А празна машта хоће силне жртве:

Ја ћу и даље осећати оно

Што не знам шта је; моје гробно звоно

Пролећа сваког спомињаће мртве …

Велимир Рајић, Београд

Босанска Вила бр. 11 1909.

недеља, 4. октобар 2015.

субота, 3. октобар 2015.

На карневалу

На карневалу

Једној дубровачкој дами под маском

И ја сам дош'о да у хуци бала,
У ведрој шали, разговору медном,
Потражим лека свом животу ледном -
И ти си пришла, и руку ми дала.

Ја не знам ко си... Велика ти хвала
На пажњи што си указала једном
Малаксаломе; што си речју чедном
Васкрсла гробље прошлих идеала.

Крај тебе ја сам оживео мало,
И срце, мртво, куцати је стало
К'о и пре што је куцало и било.

Сва прошлост моја, у свечаном руху,
Све жеље, наде, куле у ваздуху,
То све се мени, покрај тебе, снило...

Жеља

Жеља

Хај, да ми је, мило драго моје

само једном да отворим теби

широм срце ојађено своје,

ништа друго пожелео не би !

Ништа не бих ја желео друге,

до да главу спустим ти на крило,

и да плачем дуго, врло дуго

чини ми се, лакше би ми било.

Мој сан

Мој сан

Ја снивам, будан, мало, тихо место

ту мала кућа, мала -али моја,

у трави, сниска, старинскога кроја

руменог сунца зрак последњи несто

живота древног дах последњи престо

на трави, после умора и зноја,

ја седим, срећан; покрај мене моја

малена драга, а међ нама место

где наше дете скакуће и цупка,

час тату свога за бркове чупка

час сечну траву; бере мами цвеће

Ал тад, глас један, као прасак грома

у свести јекне: "то је слика дома

што никад, никад, никад бити неће".

Ново лето

Ново лето

Ту скоро, ја сам многе људе срет`о
Где један другом довикују, гредом,
И с пуним срцем: "Срећно ново лето!"
Сви моји дани једнаки су, редом:

Ниједан дан ми ништа није дао,
Те да га бројим изван оних други',
И да ми, данас, чега буде жао,
Јер сви су били досадни и дуги;

Јер сваког дана ја сам на ноћ чек'о,
А сваке ноћи изглед`о сам зору;
Јер дан ми, сваки, сунцем душу пек'о,
А ноћ ми, свака, доносила мору...

И свет се чуди, и погледа криво
Човека који ни за што не мари;
Та мени срце предсказује живо:
Јест лето ново, ал` су дани стари...

Зашто?

Зашто?

И ноћас, опет, седео сам, пио,

Са људма који тугу своју блаже,

У вину покој и заборав траже, -

И опет нисам задовољан био.

На душу моју тешки јад се свио;

Ни вино мени ништа не помаже:

Са сваком чашом сињи јад се слаже,

К'о да се чемер с рујним вином слио!-

Што вечно туга, и јад, и бол расте?-

Што песма моја, тужна писка ласте

Без гнезда, вечно да Бога призива?

Што вечно да сам бекрија а трезан?

Што вечно да сам слободан а везан?

Што да сам мртав сред живота жива?

Велимир Рајић

уторак, 27. октобар 2015.

Пред пролеће

недеља, 4. октобар 2015.