Где сте идеали?
Давно је то било... Осто спомен стари,Када друкче мишљах шта је овај свет,
Летео сам жудно од ствари до ствариКо шарени лепир са цвета на цвет.
Жеље су ми текле као бујни вали...
Али где сте сада моји идеали?
Но за мене то је већ минуло доба;
Око срца мога нахвато се лед;
Измучено тело већ је близу гроба, —
Већ и на ме дође самртнички ред.
Али каткад срце поново с’ распали.
И ја опет питам: где сте идеали?
И сад ми с’ у срцу разбуктао пламен,
На срцу стопио ону тешку студ,
И скинуо смене онај сињи камен,
Који ми је досад притискиво груд.
А кад се са груди тешки терет свали
Срце, душа, пита: где сте идеали ?
Уздахно сам боно неколико пута.Око мене влада тужно-свечан мир;
Само душа моја по вечности лута,
Лута и облеће божански свемир.
А у груд’ма срце и жеже и пали,
И ја тихо питам: где сте идеали ?
Али и то прође, одлетеше чари!Око срца мога чвршћи хвата с’ лед,
И ја опет идем од ствари до ствари
Са штаком у руци, погружен и блед.
Ал’ ми се и опет тим душа разгали,
И ја тужно питам: где сте идеали ?
***
Ја се залуд питам... одговора нема,А за вама срце, душа чезне, жали;
И сад кад ми с’ душа пред Вечнога спрема, —
Ја и опет питам: где сте идеали ?
Београд, 21. новембра 1897. год.
Велимир Ј. Рајић
